“Нигдје се тишина тако раскошно не осјећа као на Ријеци Црнојевића.
Та тишина, и зове и мами, уводи у тајанствену нит наше историје. Покушава стидно да сакрије сву своју љепоту, али колико год је човјек гледао, посматрао, све више постаје дио ње, дио њеног величанственог пејзажа.
Наизглед мала, али својом током улази у језеро, а преко језера иде даље до бескрајних мора.
Пјесма “Још не свиће рујна зора”, која пјева о тишини, као да је настала баш ту, у раном магловитом јутру, када се природа тако божанствено буди, и када све постаје “поезија”.”
Ђакон Иван Црногорчевић
Имате прилику да је чујете у једном потпуно новом аранжману, гдје смо покушали да повежемо оно што је аутентично и што је чини тужбалицом у својој суштини, а са друге стране да остане пријатна и милозвучна, пјесма за коју смо сви посебно везани.
Надам се да ћете уживати!
Аранжман: Александар ЂОРЂЕВИЋ
Камера: Зоран Пилиповић
Режија: Бошко Крљаш
Монтажа: Горан Пузић
Пратећи вокал: Сузана Бранковић (“Пегарт” студио, pegart.studio@gmail.com ) ,
Даница Црногорчевић
Текст из 1846.године написао: Василије Васа Николић
У музеју у Кикинди, налази се пјесмарица коју је својом руком на славеносрбском језику у Мокрину 1846. године исписао тамошњи учитељ Лука Давидовић. Пјесма “Јошт не свити бела зора” Василија Николића налази се под редним бројем 99.
Желим само напоменути да ми је посебно драга ова кошуља од црвеног плиша са црногорским везом, која је рођендански поклон моје ЕТНО ГРУПЕ “ГОРИЦА” !
ХВАЛА вам још једном на великој љубави! 🥰🌺🥰